Cijanobakterije ili modrozelene alge

Cijanobakterije ili modrozelene alge (Cyanobacteria ili Cyanophyta), zasebna su skupina algi srodna bakterijama; zajedno s prazelenim algama (Prochlorophyta) pripadaju carstvu Monera. To je najstarija skupina fotoautotrofnih organizama. Pretežito su modrozeleni, dijelom vrlo sitni jednoćelijski ili filamentozni organizmi primitivne organizacije. Njihove ćelije nemaju pravo jedro (ne postoji jedrov omotač), nego je njegov ekvivalent (nukleoid) u direktnom dodiru s centroplazmom. Hromatofori nisu odijeljeni citoplazmatskim omotačem, već se centroplazma bez oštre granice periferno nastavlja na hromatoplazmu u kojoj su pigmenti karakteristični za pojedine skupine: hlorofil, karotenoidi (posebno beta-karoten), u vodi topivi modri fikocijan, a u nekih vrsta i crveni fikoeritrin. Zbog promjenljivih količinskih odnosa pigmenata, boja modrozelenih algi varira od modre do crvene. To je posebno izraženo u vrsta sposobnih za hromatičku adaptaciju pri različitim valnim dužinama svjetlosti. Produkt asimilacije je cijanoficejski škrob srodan floridejskom škrobu kod crvenih algi.

Ćelijski zid je višeslojan, a građen je od pektina, hemiceluloze i dijelom celuloze. Unutrašnji sloj čini potporna lamela slična onoj u ćelijskom zidu kod bakterija. Sve modrozelene alge su nepokretne, a samo neki filamentozni oblici u svojim vršnim dijelovima imaju sposobnost oscilatornoga kretanja. Razmnožavaju se vegetativno, najčešće jednostavnom diobom – binarna fisija; spolno razmnožavanje nije poznato. U nepovoljnim ekološkim uslovima u mnogih se vrsta stvaraju posebne trajne ćelije(ciste ili akinete).

Slika 1. Morfološki izgled talusa modrozelenih algi

Primitivniji oblici pripadaju redu Chroococcales, a filamentozni redu Oscillatoriales. Postoji oko 2000 vrsta modrozelenih alga distribuiranih po čitavoj Zemlji. Žive u slatkim vodama, u termama (do 75 °C), u vlažnom tlu, na kori drveća, na snijegu, na grebenastim morskim obalama (tamniji pojas) u zoni plime i oseke. Kada se obilno namnože, uzrokuju na površini slatkih voda pojavu tzv. vodenog cvijeta, ponekad otrovnog. Neke alge mogu rastvarati krečnjačke stijene, a druge (Rivularia, Schizothrix) talože krečnjak, što u slatkoj vodi dovodi do stvaranja sedre ili travertina (Vodopad na Kravicama, Vodopad na Plivi itd). U toplim morima u zoni plime i oseke taloži se slojevita krečnjačka kora (stromatoliti). Neke žive endofitski, u šupljinama biljaka (Anabaena u listovima paprati Azolla), a neke (Nostoc, Tolypothrix) mogu vezati slobodni azot iz vazduha (u rižinim poljima do 40 kg/ha). Mnoge žive u simbiozi s gljivama u obliku lišaja. Različite vrste služe i kao indikatori pri biološkoj ocjeni kvaliteta površinskih voda.

Izvor:

alge. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021. Pristupljeno 31. 3. 2021. <http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=1687>.

Facebook Google Twitter More

• Pinterest
• Linkedin
• Tumblr

svibnja 25, 2021

Subscribe by Email

Follow Updates Articles from This Blog via Email